HR - Ljudski Resursi - Srbija

Koja su najteža i najstresnija zanimanja u Srbiji

Satnica radnika koji seče struju neplatišama, kontrolora u gradskom prevozu, rudara koji „roni“ po jamama ili pak perača prozora koji visi sa oblakodera... svakako nije preplaćena.

Za dnevnicu koja jedva prelazi 1.500 dinara, oni radni dan završavaju prebrojavajući nevolje koje su ih zadesile, rizike koje su izbegli, a neretko i pretrpljene uvrede. Kada bi - i u Srbiji - postojala rang-lista najtežih, najstresnijih zanimanja, u njenom bi vrhu bila poprilična gužva, jer sve više radnika odlazak na posao doživljava kao ulazak u ring. I dok se svet bavi zvaničnom kategorizacijom „najgorih“ zanimanja, u našoj zemlji nad ovom temom (još) niko ozbiljno nije zamislio.

Tako su se na ovogodišnjoj listi najopasnijih poslova američke Kancelarije za statistiku rada - koja se bavi proučavanjem uslova rada - na prvom „neslavnom“ mestu našli ribari, drugom drvoseče, a na trećem piloti. Istraživanje američkih naučnika pokazalo je da profesionalni vojnici, direktori kompanija za odnose sa javnošću, piloti, novinari imaju najstresniji posao, a časopis „Forbs“ i kompanija „Karijer kast“ su za ubedljivog „pobednika“ proglasili - novinare. U našoj zemlji se kao najgora zanimanja tretiraju ona najopasnija, ali ne po živce već po život.

- Među najugroženijima su svakako radnici koji rade sa olovom, ali ništa manje opasno nije biti ni profesionalni vozač, traktorista ni građevinac - ocenjuju u Institutu za medicinu rada „Dr Dragomir Karajović“.

U ovoj instituciji takođe navode da je nivo stresa na radnom mestu važan faktor u određivanju težine radnog mesta. A tu godinama vode novinari, hirurzi, menadžeri... I mada se ova top-lista najstresnijih zanimanja već dugo ne menja, promene se uočavaju u dijagnozama. Prema oceni lekara iz „Karajovića“, stres je ranije mahom vodio do infarkta, a danas preovlađuju psorijaze, nagli gubitak kose, alergije... Sa ovim se bolestima u Srbiji najčešće suočavaju negovatelji i vaspitači. Za svoju rutinu - koja se sastoji od neprestane brige o drugima - najčešće ne dobijaju nikakvu zahvalnost jer su im „klijenti“ ili premladi ili prebolesni. Na listi najdepresivnijih zanimanja su i konobari jer na nogama provode dane i noći, mahom za sitan novac, baš kao i trgovci, ali tik uz njih su i socijalni i zdravstveni radnici.

Vera Kondić, psiholog rada, međutim, smatra da nivo stresa sa kojim se svakodnevno suočavamo samo u manjoj meri zavisi od samog posla:

- Bitnija je naša reakcija na stres, koja je u najvećoj meri individualna i zavisi od toga kako mi gledamo na stvari. Nekima je stres izazov pa u takvim situacijama mogu da daju najviše od sebe i da budu najkreativniji. Ali je i tu bitno naći pravi odnos, pa ne „sagoreti“ jer naša fiziologija postavlja ograničenja koja svi imamo.

Ipak, dodaje ona, izvesno je da stres izaziva mnogo obaveza sa kojim se sve više suočavamo, da nas sve više frustrira „skakanje“ sa jednog radnog mesta na drugo, sa jednog predmeta rada na drugi, ali i sve veći broj kontakata sa ljudima, naročito teškim strankama, baš kao i donošenje važnih odluka u kratkim rokovima. Ali Kondićeva podseća i da radno mesto može i te kako biti izvor zadovoljsta:

- Čovek se oseća posebno prijatno kada je okružen ljudima koji ga uvažavaju i koji priznaju njegov rad. Te su emocije svakome veoma potrebne i u njima se nalaze zrnca sreće, a sreća je svakako i u stvaranju i pripadanju grupi drugih zaposlenih. Zato nezaposlenost izaziva daleko veći stres, jer čoveka isključuje iz društva. Kada radite imate šanse da se nekako organizujete i uživate plodove svog rada i uspeha, ali kada nemate posao sasvim zavisite od drugih i to vremenom može da vas „samelje“. A sve to se još teže podnosi u Srbiji, gde su šanse za zaposlenjem ovako male, jer ostavljaju čoveka bez nade, a bez nade se ne može živeti.

Koliko zadovoljstvo u svom poslu pronalaze oni koji svakodnevno drže glavu u torbi ili se suočavaju sa brutalnošću svojih sugrađana, pravo je pitanje, ali je činjenica da takvih opasnih zanimanja ima više. Samo u Beogradu je, primera radi, tokom ove godine na kontrolore u gradskom prevozu zabeleženo bezmalo 80 napada, a na vozače 30. Ni radnici JKP „Gradska čistoća“ nisu pošteđeni besa svojih sugrađana. Rame uz rame sa ovim radnicima su i zaposleni u EDB.

Ne opada, nažalost, ni ona najcrnja statistika. Prema podacima Inspektorata rada, u Srbiji u proseku oko 40 zaposlenih smrtno strada neposredno na radnom mestu, a najmanje 1.000 pretrpi tešku povredu na radu.

- Od početka ove godine je već 20 ljudi poginulo, a 460 teško povređeno na radu. Ovo pokazuje da je neophodno preduzeti hitne korake kako se ljudski životi više ne bi gubili - rekla je i mr Stana Božović, iz Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike.

- Zato je urađena nova strategija bezbednosti i zdravlja na radu, a u završnoj fazi je i izrada novog zakona.